Portfolio menadžment predstavlja upravljanje investicijama u hartije od vrednosti koje je u različitim formama potrebno individualnim i institucionalnim investitorima. Neki investitori se time bave direktno, oslanjajući se na sopstvena znanja i iskustva, dok većina njih angažuje menadžere koji se bave upravljanjem portfelja. Kod većine institucija, ova funkcija se posmatra kao sporedna funkcija poslovanja. Međutim, investicione kompanije, kao institucije, nastale su prevashodno radi obavljanja ove funkcije, što ujedno znači da je to njihova osnovna delatnost. Osnovni preduslov za njeno javljanje je pojava i aktivan promet većeg broja različitih hartija od vrednosti na nacionalnim finansijskim tržištima.
Da bi imali uspešan portfelj treba prevazići čitav niz prepreka, od kojih je verovatno najveća, izbor i kupovina dobitnih hartija od vrednosti. Jednom ustanovljeni portfelj treba kontinuirano pratiti i po potrebi revidirati da bi se osiguralo ispunjenje, pred njega postavljenih investicionih ciljeva. Pogrešno izabrana investicija može da proizvede lošije rezultate čak i od čuvanja novca u slamarici. Zbog toga se mnogi investitori obraćaju investicionim kompanijama, koje poseduju profesionalne portfolio menadžere, za upravljanje njihovim investicijama. Investicione kompanije u ime investitora ulažu u čitav spektar različitih hartija od vrednosti.
Investitor nije zainteresovan za rizik i prinos jednog, izolovanog finansijskog instrumenta već za performanse portfelja finansijskih instrumenata, zato što obično ulaže u portfelj tj. skup finansijskih instrumenata - različitih vrsta i karakteristika. Činjenica je da bi držanje jednog instrumenta koji donosi najveći očekivani prinos bilo najidealnije rešenje za investitora, ali sa jedne strane, transakcioni troškovi, za držanje jednog finansijskog instrumenta, ali i malog broja njih, smanjuju prinos, a sa druge strane, koncentracija rizika je izuzetno visoka, što investitora izlaže neočekivanom gubitku.
Konstituisanje portfelja finansijskih instrumenata menja način izražavanja uslovljenosti rizika i prinosa. Prinos pojedinog finansijskog instrumenta kompezovan je rizikom ukupnog portfelja i ne izražava više samo izolovani rizik. Pravljenjem portfelja postiže se diversifikacija ulaganja koja dovodi do smanjenja rizika ulaganja. U osnovi diversifikacija je kombinacija dva ili više instrumenta čiji se prinos kreće u različitom smeru tako da se pojedinačni prinosi kompenzuju držanjem portfelja. Rizik portfelja je manji od rizika, svakog instrumenta koji se nalaze u portfelju, pojedinačno uzetog. Korist diversifikacije je u tome što ona smanjuje ukupni obim rizika kojem je investitor izložen.
Performanse portfelja zavise od izbora hartija od vrednosti koje ulaze u njihov sastav. Traganje za podcenjenim akcijama, uočavanje onih sa međusobno niskim koeficijentom korelacije, uspešno procenjivanje cenovnih kretanja, nastupanja trenutaka cenovnih promena i zaštita od takvih neočekivanih promena spadaju u fundamentalne sposobnosti portfolio menadžera. Od toga zavisi njihova efikasnost i performanse investicionih kompanija kojima upravljaju.
Način da se podignu stope prinosa i minimizira rizik pri upravljanju portfeljima leži i u transakcijama sa derivatnim hartijama od vrednosti. Ove hartije od vrednosti predstavljaju terminske ugovore izvedene na bazi neke aktive koja stoji u njihovoj osnovi i njihova cena zavisi upravo od cene te aktive. Transakcije sa finansijskim derivatima, kao što su forvardi, fjučersi i opcije na fjučerse, predstavljaju, poslednjih godina, sve popularnije mehanizme podizanja performansi investivionih kompanija. Derivatne hartije od vrednosti omogućuju njihovim emitentima i investitorima relativno jeftin način umanjenja i kontrole značajnih poslovnih rizika. Njima se može uspešno kontrolisati rizik promene kamatnih stopa, rizik promene cena hartija od vrednosti ili rizik promene deviznog kursa. Derivatna tržišta u odnosu na promptna, mogu nuditi i veću brzinu transakcija, niže transakcione troškove i veću likvidnost.
Suština efikasne funkcije portfolio menadžmenta na finansijskom tržištu je upravo u ambiciji investitora da što efikasnije uposle svoja slobodna sredstva. Toj ambiciji investitora odgovara ambicija emitenata da što jeftinije pribave potrebna sredstva kako bi svoje poslovanje učinili efikasnijim.
Merenjem performansi portfolia, se želi ustanoviti da li su i u kolikoj meri, upravljanjem hartija od vrednosti, ostvarene performanse bolje od onih koje bi se realizovale nasumičnim izborom većeg broja hartija od vrednosti ili prostim kopiranjem nekog transparentnog berzanskog indeksa. Pa tako, američki novinari koji prate dešavanja na finasijskim tržištima polu u šali, polu u zbilji, kažu da njihovi portfelji, izabrani tako što su bacali strelice pikada na nazive hartija od vrednosti, su mnogo uspešniji od većine portfelja profesionalnih portfolio menadžera. Onaj portfolio menadžer, koji za svoj rezultat ima investicione performanse koje su znatno bolje od opštih performansi tržišta, može se nazvati uspešnim. Mnogi investicioni fondovi u SAD-u, svoje performanse uporedjuju sa S&P 500, berzanskim indeksom, kojeg je veoma teško nadmašiti. Specifični su indeksni fondovi koji, uz neznatne troškove upravljanja, investitorima garantuju praćenje nekog berzanskog indeksa.
Jedan od oprobanih i popularnih načina merenja uspeha portfolio menadžmenta investicionih kompanija je kroz uporedjivanje ukupnog prinosa portfelja i ukupnog prinosa berzanskog indeksa u posmatranom periodu. Pošto otvoreni investicioni fondovi konstantno menjaju vrednost svoje aktive, kod njih se ukupan prinos meri po jednoj akciji fonda. Fondovi sa najvećim viškovima prinosa u odnosu na indeks, smatraju se najboljim.
Samo merenje i upoređivanje ukupnih prinosa portfelja nije dovoljno i potencijalni investitori moraju biti vrlo oprezni u donošenju svojih odluka na bazi takvih podataka. Pre svega, investitori u investicione fondove moraju platiti tzv. menadžment proviziju, kao kompenzaciju za upravljanje hartijama od vrednosti, ali često još i ulazne, izlazne provizije, provizije za marketing i promociju... Osnova ovih provizija često leži u internoj neefikasnosti tj. u suviše visokim transakcionim troškovima u upravljanju portfeljom, koji znatno mogu da umanje neto performanse upravljanog portfelja. Jako je bitno i da se ustanovi nivo rizika koji je investitor morao da podnese da bi upravljani portfelj ostvario navedenu ukupnu stopu prinosa.
Moguće je da ostvarene više stope ukupnog prinosa portfolia potiču od vrlo rizičnih investicija i investicionih strategija. U praksi, visoko rangirani investicioni fondovi na bazi ostvarene stope prinosa češće svoj rezultat duguju upravo visokom ciljnom nivou rizika portfolia i ukupnom kretanju tržišta, nego sposobnosti portfolio menadžera.
Celovito merenje performansi mora da obuhvati, kako merenje prinosa tako i merenje rizika. Stopa prinosa korigovana za stepen rizika je merodavan parametar performansi portfelja.
Da bi imali uspešan portfelj treba prevazići čitav niz prepreka, od kojih je verovatno najveća, izbor i kupovina dobitnih hartija od vrednosti. Jednom ustanovljeni portfelj treba kontinuirano pratiti i po potrebi revidirati da bi se osiguralo ispunjenje, pred njega postavljenih investicionih ciljeva. Pogrešno izabrana investicija može da proizvede lošije rezultate čak i od čuvanja novca u slamarici. Zbog toga se mnogi investitori obraćaju investicionim kompanijama, koje poseduju profesionalne portfolio menadžere, za upravljanje njihovim investicijama. Investicione kompanije u ime investitora ulažu u čitav spektar različitih hartija od vrednosti.
Investitor nije zainteresovan za rizik i prinos jednog, izolovanog finansijskog instrumenta već za performanse portfelja finansijskih instrumenata, zato što obično ulaže u portfelj tj. skup finansijskih instrumenata - različitih vrsta i karakteristika. Činjenica je da bi držanje jednog instrumenta koji donosi najveći očekivani prinos bilo najidealnije rešenje za investitora, ali sa jedne strane, transakcioni troškovi, za držanje jednog finansijskog instrumenta, ali i malog broja njih, smanjuju prinos, a sa druge strane, koncentracija rizika je izuzetno visoka, što investitora izlaže neočekivanom gubitku.
Konstituisanje portfelja finansijskih instrumenata menja način izražavanja uslovljenosti rizika i prinosa. Prinos pojedinog finansijskog instrumenta kompezovan je rizikom ukupnog portfelja i ne izražava više samo izolovani rizik. Pravljenjem portfelja postiže se diversifikacija ulaganja koja dovodi do smanjenja rizika ulaganja. U osnovi diversifikacija je kombinacija dva ili više instrumenta čiji se prinos kreće u različitom smeru tako da se pojedinačni prinosi kompenzuju držanjem portfelja. Rizik portfelja je manji od rizika, svakog instrumenta koji se nalaze u portfelju, pojedinačno uzetog. Korist diversifikacije je u tome što ona smanjuje ukupni obim rizika kojem je investitor izložen.
Performanse portfelja zavise od izbora hartija od vrednosti koje ulaze u njihov sastav. Traganje za podcenjenim akcijama, uočavanje onih sa međusobno niskim koeficijentom korelacije, uspešno procenjivanje cenovnih kretanja, nastupanja trenutaka cenovnih promena i zaštita od takvih neočekivanih promena spadaju u fundamentalne sposobnosti portfolio menadžera. Od toga zavisi njihova efikasnost i performanse investicionih kompanija kojima upravljaju.
Način da se podignu stope prinosa i minimizira rizik pri upravljanju portfeljima leži i u transakcijama sa derivatnim hartijama od vrednosti. Ove hartije od vrednosti predstavljaju terminske ugovore izvedene na bazi neke aktive koja stoji u njihovoj osnovi i njihova cena zavisi upravo od cene te aktive. Transakcije sa finansijskim derivatima, kao što su forvardi, fjučersi i opcije na fjučerse, predstavljaju, poslednjih godina, sve popularnije mehanizme podizanja performansi investivionih kompanija. Derivatne hartije od vrednosti omogućuju njihovim emitentima i investitorima relativno jeftin način umanjenja i kontrole značajnih poslovnih rizika. Njima se može uspešno kontrolisati rizik promene kamatnih stopa, rizik promene cena hartija od vrednosti ili rizik promene deviznog kursa. Derivatna tržišta u odnosu na promptna, mogu nuditi i veću brzinu transakcija, niže transakcione troškove i veću likvidnost.
Suština efikasne funkcije portfolio menadžmenta na finansijskom tržištu je upravo u ambiciji investitora da što efikasnije uposle svoja slobodna sredstva. Toj ambiciji investitora odgovara ambicija emitenata da što jeftinije pribave potrebna sredstva kako bi svoje poslovanje učinili efikasnijim.
Merenjem performansi portfolia, se želi ustanoviti da li su i u kolikoj meri, upravljanjem hartija od vrednosti, ostvarene performanse bolje od onih koje bi se realizovale nasumičnim izborom većeg broja hartija od vrednosti ili prostim kopiranjem nekog transparentnog berzanskog indeksa. Pa tako, američki novinari koji prate dešavanja na finasijskim tržištima polu u šali, polu u zbilji, kažu da njihovi portfelji, izabrani tako što su bacali strelice pikada na nazive hartija od vrednosti, su mnogo uspešniji od većine portfelja profesionalnih portfolio menadžera. Onaj portfolio menadžer, koji za svoj rezultat ima investicione performanse koje su znatno bolje od opštih performansi tržišta, može se nazvati uspešnim. Mnogi investicioni fondovi u SAD-u, svoje performanse uporedjuju sa S&P 500, berzanskim indeksom, kojeg je veoma teško nadmašiti. Specifični su indeksni fondovi koji, uz neznatne troškove upravljanja, investitorima garantuju praćenje nekog berzanskog indeksa.
Jedan od oprobanih i popularnih načina merenja uspeha portfolio menadžmenta investicionih kompanija je kroz uporedjivanje ukupnog prinosa portfelja i ukupnog prinosa berzanskog indeksa u posmatranom periodu. Pošto otvoreni investicioni fondovi konstantno menjaju vrednost svoje aktive, kod njih se ukupan prinos meri po jednoj akciji fonda. Fondovi sa najvećim viškovima prinosa u odnosu na indeks, smatraju se najboljim.
Samo merenje i upoređivanje ukupnih prinosa portfelja nije dovoljno i potencijalni investitori moraju biti vrlo oprezni u donošenju svojih odluka na bazi takvih podataka. Pre svega, investitori u investicione fondove moraju platiti tzv. menadžment proviziju, kao kompenzaciju za upravljanje hartijama od vrednosti, ali često još i ulazne, izlazne provizije, provizije za marketing i promociju... Osnova ovih provizija često leži u internoj neefikasnosti tj. u suviše visokim transakcionim troškovima u upravljanju portfeljom, koji znatno mogu da umanje neto performanse upravljanog portfelja. Jako je bitno i da se ustanovi nivo rizika koji je investitor morao da podnese da bi upravljani portfelj ostvario navedenu ukupnu stopu prinosa.
Moguće je da ostvarene više stope ukupnog prinosa portfolia potiču od vrlo rizičnih investicija i investicionih strategija. U praksi, visoko rangirani investicioni fondovi na bazi ostvarene stope prinosa češće svoj rezultat duguju upravo visokom ciljnom nivou rizika portfolia i ukupnom kretanju tržišta, nego sposobnosti portfolio menadžera.
Celovito merenje performansi mora da obuhvati, kako merenje prinosa tako i merenje rizika. Stopa prinosa korigovana za stepen rizika je merodavan parametar performansi portfelja.
No comments:
Post a Comment